Pokret oka i sećanje

Pokret oka može otkriti sećanja kojih se mozak seća čak i kad osoba toga nije svesna…

Iskazi svedoka su opšte poznato puni nedostataka, ali nova istraživanja pokazuju da pokreti očiju mogu tačno otkriti ono što je osoba zapamtila, čak i ako osoba nije svesna tog pamćenja.

Na testiranju pamćenja, očni pokreti učesnika su registrovali tačan odgovor čak kada i učesnici nisu uspeli u tome – Deborah Hannula i Charan Ranganath, oboje sa Univerziteta u Kaliforniji, Davis, su objavili u septembarskom broju Neuron-a. Pokreti očiju su odgovarali aktivnosti u hipokampusu, važnom centru za učenje i pamćenje u mozgu. Rezultati sugerišu da pokreti očiju mogu otkriti nesvesno sećanje aktivirano u hipokampusu, kažu autori.

Neki neuronaučnici su verovali da je hipokampus uključen samo u svesna ili “deklarativna” sećanja, kao ona o ljudima, činjenicama ili događajima. Ljudi koji imaju oštećenje hipokampusa nisu u stanju formirati ili se prisetiti deklarativnih sećanja. Ovde amnezijski bolesnici mogu, međutim, naučiti nove veštine koje zahtevaju nesvesna “proceduralna” sećanja, kao npr. vožnja bicikla, što vodi do uverenja da neoštećeni hipokampus nije potreban za nesvesno prisećanje. No, nova studija pokazuje da hipokampus zapravo jest uključen u sećanja odnosa kojih se osoba svesno ne može setiti. Hannula i Ranganath su pokazali dobrovoljcima u funkcionalnom MRI skeneru slike lica kombinovane sa scenama iz otvorenih prostora. Nakon što u pokazali oko 50 takvih parova slika, naučnici su pokazali sliku predela nakon kojeg su sledila tri lica. Učesnici su zatim zamoljeni da odaberu lica koja su prethodno bila povezana sa predelom. Kada je scena prikazana, aktivnost u hipokampusu se povećala, nakon čega je sledilo 500 do 750 milisekundi pokreta očiju usmerenih prema jednom od tri lica. Kada je hipokampus bio aktivniji, oči su se zaustavile na ispravnom licu. Manja aktivnost hipokampusa se dogodila kad su oči zastale na pogrešnom licu. Čak i kada bi učesnici na kraju odabrali pogrešnu sliku, aktivnost hipokampusa je tačno predvidela da li su se oči usmerile na ispravno lice. Međutim, komunikacija između hipokampusa i prefrontalnog korteksa -izvršne regije kontrole mozga- smanjena je u poređenju sa ispitivanjima u kojima su dobrovoljci odabrali pravo lice. Taj rezultat bi mogao značiti da hipokampus i prefrontalni korteks moraju komunicirati ispravno da bi se osoba sećala ispravno.

Ovaj nalaz je indikator da je nešto izvan hipokampusa potrebno da bi se pamćenje učinilo svesnim, kaže Ranganath. Čak i ako se ne sećate učenja odnosa između dva predmeta, “vaš hipokampus i oči mogu imati neke od tih informacija sačuvane”, kaže on. Još uvek je otvoreno pitanje da li su volonteri bili svesni pravog izbora u isto vreme kada su njihove oči zastale na odgovarajućem licu, kažu Dharshan Kumaran i Anthony Wagner, oboje kognitivni neurnaučnici na Univerzitetu Stanford u Stanfordu, Kalifornija, u komentaru u istom izdanju Neurona. Dobrovoljci su možda odmah bili svesni pravog izbora, ali su se onda predomislili u kratko vreme između gledanja slike i stvaranja izbora.

Nedvosmisleno ima slučajeva u kojima će prvi utisci dovesti do tačnog odgovora“, kaže Wagner. “Naša pažnja je usmerena na određivanje tačnog odgovora, ali kad se zadržavamo na izborima ponekad se zavaramo i na kraju odaberemo pogrešan odgovor.”

Bez obzira na to da li otkrivaju svesna ili nesvesna sećanja, pokreti očiju bi se mogli koristiti za pomoć naučnicima u razumevanju koliko se pacijenti sa poremećajima poput shizofrenije ili demencije sećaju. Ljudi sa takvim poremećajima se možda mogu setiti više nego što su u stanju reći, kaže Hannula.

Pokreti očiju takođe mogu pomoći istraživačima da nauče više o memoriji kod životinja i dece koja su premala za govor. Jednog dana, pokreti očiju se mogu iskoristiti za pomoć pri procenjivanju tačnosti iskaza svedoka ili otkriti sećanja kojih ljudi nisu ni svesni ili radije ne bi priznali da ih imaju, kaže Ranganath.

To je, u najmanju ruku, drugi način merenja memorije“, kaže Kumaran.

Highslide for Wordpress Plugin